Ово концертно вече обележава српска премијера новог дела фантастичне композиторке Милице Ђорђевић, која гради успешну интернационалну каријеру. Композицију Мали свитац, жестоко озарен и престрављен несношљивом лепотом, премијерно је у октобру 2023. године, извела Берлинска филхармонија, под управом Густава Дудамела. Остварење уоквирују класични хитови ─ Дворжаков Концерт за виолончело и оркестар у извођењу Јана Фоглера, и свита Каваљер с ружом Рихарда Штрауса. Диригује Џауме Сантоња.

Током трогодишњег боравка у Њујорку на челу Националног конзерваторијума за музику (1892-1895), Антоњин Дворжак (1841-1904) је носталгију за родном Чешком лечио компоновањем. Америка је очигледно у њему будила креативну енергију коју је преточио у три своја најзначајнија дела – Симфонију бр. 9 (Из Новог света), Гудачки квартет оп. 96 (Амерички) и Концерт за виолончело и оркестар, последње дело настало на америчком континенту. Инспирисан делом истог жанра Виктора Херберта, вође виолончела у њујоршком Метрополитену и композитора који се почетком XX века прославио као aутор бројних оперета, Дворжак је почео да размишља о виолончелу као изразито виртуозном солистичком инструменту. Концерт за виолончело и оркестар, настао 1895. године, премијерно је извео Лио Стајн у Лондону годину дана касније, док је за диригентским пултом стајао композитор.

Последњи од његова три завршена концерта следи линију формалног и драматуршког развоја концерта, не као солистичког виртуозног комада или рата између солисте и оркестра, већ као њихово спајање у једну целину, којом доминира виолончело као главни актер. Ово дело, као један од врхунаца литературе за виолончело, обилује богатством мелодијских идеја, интересантном оркестрацијом и чврстом и широком, чак симфонијском формом. Наиме, почетна идеја је водила композитора ка симфонији која никада није реализована. Први став започиње двоструком експозицијом тема. Солистичком деоницом доминира више певни, него виртуозни карактер, истичући  високи регистар инструмента у први план. Други, лагани став је у традиционалној троделној форми. Мелодија главне теме је у народном стилу. У централном одсеку се појављује ауто-цитат композиторове соло песме Пусти ме да лутам оп. 82, као сећање на своју младалачку љубав, који се развија кроз дијалог виолончела и дрвених дувачких инструмената, заокружујући га коралом хорни. Трећи став је рондо, са главном темом у маршевском стилу, контрастним одсецима и кратким реминисценцијама на теме из првог и другог става.

Стваралачки опус композиторке Милице Ђорђевић (1984, Београд, Србија) изузетно је богат и обухвата дела за соло инструменте, камерну музику за различите ансамбле од инструменталних дуа то дуплих квартета, вокалне и оркестарске композиције. Милица Ђорђевић је радила са водећим уметницима и оркестрима, укључујући Берлинску филхармонију, Густава Дудамела, Симфонијски оркестар и хор Баварског радија, симфонијске оркестре Западнонемачког и Јужнонемачког радија, Ардити квартет, Минхенски камерни оркестар, ансамбл Мизикфабрик, Ансамбл модерн, Илана Волкова, Марка Блауа, Карла Розмана, База Вигерса, Теодора Анцелотија, Тамару Стефановић, Ена Попеа, Пјер-Лоран Ајмара…

Дипломирала је композицију на Факултету музичке уметности у Београду, где је завршила и снимање музике и тонску режију, као и специјалистички курс електронске музике. Специјалистичке студије је завршила на Националном конзерваторијуму у Стразбуру у класи Ивана Феделеа (2007-2009) и дипломирала са посебним похвалама. Професионално усавршавање је наставила у Паризу, где је похађала студијски истраживачки програм електронске и компјутерске музике и композиције на институту ИРКАМ, а последипломске студије 3. степена је завршила на Академији Ханс Ајзлер у Берлину, у класи Ханспетера Кибурца. Живи и ствара у Келну.

Добитник је многих награда, признања и стипендија од којих се истичу награда Клаудио Абадо коју додељује Берлинска филхармонија 2020,  Ернст фон Сименс награде 2016, бијеналне Белмонт награде за савремену музику Форберг-Шнајдер фондације за 2015. годину, Берлин-Рајнсбергер награде за компоновање Министарства културе и Сената Берлина 2013. Победник је више такмичења: Фестивала у Луцерну 2013, Musica Femina у Минхену које организује Минхенски камерни оркестар 2013/14, ТИЦФ такмичења 2012. године, добитница Алфред Тепфер стипендије за најуспешније постдипломце у Немачкој 2012/13 и др.

Њен први ауторски ЦД објавила је издавачка кућа WERGO у оквиру едиције Савремена музика Немачког савета за музику. ЦД је пар месеци након објављивања награђен најпрестижнијом наградом за музичка издања – Наградом немачке критике 2017. Исто признање добила је и 2024. за свој најновији монографски ЦД са оркестарском музиком у едицији Музика вива Радио телевизије Баварске. Милица Ђорђевић је номинована и за Награду немачких композитора 2025. године.

Дела Милице Ђорђевић су извођена и емитована у Србији, Хрватској, Македонији, Француској, Немачкој, Белгији, Италији, Шпанији, Аустрији, Холандији, Великој Британији, Данској, Швајцарској, Израелу, САД, Тајланду…

Светло има посебан значај у стваралаштву Милице Ђорђевић, а посебно биолуминисценција, звезде, сјајни одбљесци на металу и сл. Опчињеност свицима траје од њеног детињства до данас. За њу су то не само бића која светлуцају у трави, него и метафора. Свици се понављају кроз њен опус од 2007. године када је настао Свитац у тегли, прво за камерни, а потом и за симфонијски оркестар. Затим је настало њено оркестарско остварење Мали свитац, жестоко озарен и престрављен несношљивом лепотом које је премијерно извела Берлинска филхармонија под управом Густава Дудамела на три концерта октобра 2023. године. Дело је поручила Фондација Берлинске филхармоније поводом свог 60. рођендана.

Према речима ауторке ова оркестарска минијатура је „компресована, згуснута и испуњена емоцијама које повезује различита времена у Београду и Берлину.“  Кроз кратку форму богате оркестрације може се уочити постепено нарастање звука, од нежног и деликатног почетка у којем доминирају глисанда у високом регистру до експлозије звука.

Овом својеврсном серијалу дела Милица Ђорђевић додала је и оркестарску композицију Мали свитац између два трептаја 2024. године.

Паралелно са активностима композитора Друге бечке школе, Рихард Штраус (1864-1949) је тих година шокирао бечку публику својим операма Салома и Електра. Осећајући да мора да јој удовољи, 1910. године компоновао је своју пету од петнаест опера, Каваљер с ружом, који је пробирљивим Бечлијама вратио оно што су највише волели – Моцарта и валцере. Уз помоћ верног либретисте Хуга фон Хофманстала, који се већ доказао на ранијим пројектима, Штраус је направио remake Фигарове женидбе сместивши радњу у доба Марије Терезије у Беч XVIII века, док је на музичком плану отишао само коју деценију раније цитирајући препознатљиве мотиве његових презимењака, краљева валцера (не рођака!), инспирисан њом, компонујући своју музику. Веома поносан на ово дело, пред крај живота Штраус је желео да му омогући живот и изван позорнице – конципирао је оркестарску свиту валцера, уз асистенцију диригента Артура Роджинског који је дириговао првим извођењем на челу Њујоршке филхармоније 1944. године. Роджински је у овај потпури унео највеселије и најоптимистичније мелодије из Штраусове партитуре.

Даница Максимовић